Spasilački timovi iz Bosne i Hercegovine koji su otputovali u Tursku da bi pomogli u traženju nestalih brzo su postali prepoznatljivi. Iako nisu imali sistemsku podršku vlasti, njihov angažman prepoznali su građani. Posebne simpatije dobili su spasilački psi obučeni za potragu, pronalaženje i spašavanje. Jedan od njih je Atos, pas iz Zenice za kojeg je saznao cijeli svijet. Njegov vlasnik Almir Tabaković, član Gorske službe spašavanja Zenica, na 7 dana zaključao je vrata svoje radionice, te ostavio svoju porodicu da bi bio od pomoći unesrećenima.
Almir Tabaković i sam je bio u situaciji kada je bio prinuđen čekati da ga neko spasi – 2014. godine bio je zatrpan u rudarskom oknu u jami Raspotočje u kojem je pet njegovih kolega izgubilo život. Od tada za njega ništa nije isto, a smisao njegov života je pomagati ljudima. Priključuje se Gorskoj službi spašavanja Zenica. Nije mu trebalo puno da odluči da zajedno sa svojim najboljim prijateljem Atosom krene u spašavanje stradalih u velikom zemljotresu koji je pogodio Tursku: „Znao sam ja da je to opasno, ali isto tako sam znao da ima tamo neko kome mi trebamo i kome mi možemo pomoći“.
Atosu su sada 3 godine, a kod njega je otakako su mu bila 3 mjeseca. Pomogao im je, kaže, K-9 tim iz Sarajeva: „Sada imamo dva puta sedmično treninge. Ne treba to sad toliko forsirati jer on već je formiran – dovoljno je dva treniga, da pas zna da je to i dalje to“.
Tabaković ističe kako su on i Atos nerazdvojni drugovi: „Mi gdje god idemo, ide sa mnom, uvijek je pušten, druži se s narodom, ali kad obuče svoje radno odijelo – prsluk, on već zna šta mu je posao“.
Psi su na terenu u Turskoj, objašnjava, pokazali stopostotnu efikasnost – bez njih bi teško bilo locirati te nestale osobe: „Sve one termalne kamere, svi oni aparati koje imaju – nijedan nije ni blizu onog što pas može da uradi na terenu“.
„Jedan pas na terenu mijenja 25 osoba. A sve što radi – radi za nagradu. Nijedan pas nije svjestan, pa ni deminerski, da on ide tamo da može glavu da izgubi. On ide to da uradi da bi na kraju dobio nagradu. A sva nagrada je – loptica“, govori Tabaković.
Tabaković je govorio i o susretima s drugim timovima u Turskoj: Mi nismo ni blizu s njihovom opremom, ali smo im pokazali da imamo to srce, imamo taj kapacitet – pokazali smo cijelom svijetu da mi to možemo i hoćemo. To je ono – mala država, veliko srce. Jesmo mali, ali ćemo biti prvi, mada nemamo tu opremu. To je do naših vlasti, oni moraju razmišljati o tome“.
„Iskrena je ljubav – građana i te dječice koji ga crtaju, koji meni šalju i dan-danas slike, koji mi se javljaju da žele da slikaju se s Atosom. Jesam u obavezama, moram s poslom i ja da nastavim, ali nemam srca da mogu to tek tako da odbijem i da kažem drugi put“, kaže na kraju Tabaković.
